Zbunjena sam. Ne znam šta da mislim, kako da se osećam... U meni su pomešane sve moguće boje spektra ljudskih osećanja. Vraćaju mi se sve slike mog detinjstva, vreme kada sam bila majka jedne prekrasne lutkice sa svetlozelenim očima, kovrdžavom kosom, kratkom kariranom haljinicom i nespretno, roze flomasterom, izlakiranim noktima. Setila sam se i treperenja mog tela dok sam satima sedela na hladnom betonu i sa drugaricama smišljala najlepša imena za našu decu. Vraćaju mi se i večita ponavlajanja moje majke: „Kad budeš majka, videćeš“. Sećam se svojih želja. I svega onoga zbog čega sam sada pred svršenim činom!

Prvo sam shvatila da mi kasni, a zatim je sledio i prvi pozitivan test. To je bila jedna toliko bleda, roze linija tako da je moj pesimizam odbio da je prizna za važeću. Jednostavno, to nije bila linija koja zaslužuje poverenje. Posle nekoliko dana napravila sam i drugi test. Ovoga puta linija je bila izrazito roze boje, slična boji laka za nokte na mojoj lutki. Da li je ovo bilo dovoljno da poverujem? Ne. Meni je očigledno bilo potrebno da me neko uhvati za ramena, da me protrese i da mi kaže: „Da. Trudna si!“. Možda mi ni to ne bi bilo dovoljno!

Sve ovo sam čuvala samo za sebe u poslednje dve nedelje. Niko ne zna razlog mog nemira – ni suprug ni najbliži prijatelji. Osećam da je ovo trenutak koji želim da čuvam za sebe, jer kada budem izgovorila sve ove reči, one će naći svoje mesto u realnosti, a za to još uvek nisam spremna. Osećam da ne želim da im dam fonetsku vrednost pre nego što ih iskristališem u sebi.

Na oko prisebno, ali sa skrivenim treptajem u srcu, javila sam se svom lekaru i zakazala predgled. Dani do zakazanog pregleda jednostavno nisu prolazili, a kada je došao taj dan, koliko sam više gledala u časovnik toliko su se skazaljke sporije kretale. U tom petnaestominutnom maršu od kuće do ordinacije probala sam da ne razmišljam o tome šta ću čuti u narednih pola satu, a koliko sam se više trudila da ne razmišljam toliko su glasnije bile moje misli. Da li je ovo to što želim? Da li sam spremna? Hoću li moći? Hoću li znati?

U ordinaciji sam provela četrdesetak minuta. Ne sećam se ničeg osim zvuka ubrzanog kucanja srca, male svetlosive senke na ultrazvuku i glasa mog brižnog lekara koji mi je jednom rekao da sam trudna, a posle je ponavljao: „Nemoj da plačeš“.

Čovek nikada ne može da bude spreman za ovaj trenutak.

Ja sam u osmoj nedelji svoje trudnoće i pišem ovo jer ne znam kako se osećam.

A, kako si ti?


Tvoja potpuno zbunjena,
Nina